Većina ljudi krene u priču “učiću digitalni marketing posle posla” taman kad im je dan već izgoreo. Osmosatno radno vreme koje je u praksi deset, gužva u autobusu, dete koje hoće da ga nosiš, puna sudopera prljavih tanjira, a ti u 22:15 pališ lap-top i neku lekciju o kampanjama.
Posle deset minuta hvataš sebe kako gledaš u ekran, ali ne znaš šta si upravo čula/čuo. I onda krenu misli: “Možda ovo nije za mene.” Nije da nije za tebe, nego ne možeš da trčiš maraton nakon što si ceo dan nosio džakove.
Šta je stvarno najteže
Najveća laž u ovoj priči je da “samo treba da hoćeš”. Nije tačno. Možeš da hoćeš koliko hoćeš, ali ako radiš za šalterom osam sati, odrađuješ još koji preko vremena, putuješ sat vremena do posla i nazad, a kod kuće imaš malu decu, nećeš učiti tri sata dnevno, ma koliko motivacionih citata zalepio na frižider.
Druga zamka je iluzija brzine: kursevi i reklame ti prodaju priču da ćeš za tri meseca da uzmeš 2.000 evra mesečno “kao digitalac”. Realnost je da ćeš prva 3–4 meseca više izgledati kao šegrt koji se igra sa dugmićima nego kao stručnjak.
Treća stvar: mozak posle posla nije tabula raza. Umoran si, razmišljaš o šefu, o računu za struju, o tome šta ćeš sutra za ručak. Fali ti fokus. Najveći problem nije pamet, nego energija i vreme.
Kako da učenje stane u dan od 24 sata
Ako hoćeš da ovo ima smisla, moraš sebi da priznaš da nemaš vreme za filmski plan. Zaboravi na “svako veče tri sata”. Za većinu ljudi realnije je: radnim danima 45–60 minuta, vikendom po dva bloka od po sat–sat i po. I to ne “usput dok kuvaš”, nego zatvoren kao da učiš za ispit.
Jedan blok, bez telefona, bez Instagrama, bez “samo da odgovorim komšinici na poruku”. Prvo, preseci obaveze: gde ti beži vreme? Skroluješ dok se voziš autobusom, visiš u komentarima ispod vesti, gledaš treću epizodu serije zaredom? E, tu se kriju tvoji sati za učenje.
Drugo, biraj jedan pravac, ne sve odjednom. Nemoj da u isto vreme krećeš i SEO, i oglašavanje, i dizajn, i copywriting. Uzmi jedan početni kurs, recimo osnove oglašavanja ili SEO optimizacija sajtova, i usidri se. Treće, pravi mali projekat, ne samo da gledaš lekcije. Napravi Instagram nalog za fiktivnu pekaru iz kraja, vodi rođakin salon, pomogni prijatelju koji ima mali biznis. Svaki put kad naučiš nešto, odmah primeni na tom mini projektu. Tu se zapravo uči, ne u videu od 12 minuta.
Kako to izgleda “ovde kod nas”
Kod nas su plate često 600–900 evra, prevoz je gužva, šef misli da “ti taj telefon non-stop držiš, valjda znaš taj marketing”, a komšija s trećeg sprata zna “da se to sve lako zaradi preko interneta”.
U takvim uslovima treba biti posebno pametan sa energijom. Recimo: radiš u call centru u Novom Sadu, smena ti se završava u 17h, kući si u 18h. Ako pokušaš da učiš od 19h do 23h svaki dan – izdržaćeš nedelju dana, posle ćeš da pregoriš i odustaneš.
Ako umesto toga kažeš: ponedeljak, sreda i petak – po sat vremena fokusiranog učenja; utorak i četvrtak pauza; subota prepodne dva sata rada na mini projektu – imaš 5–6 sati nedeljno koji mogu da traju mesecima. To već menja stvar.
Kada ipak treba da staneš i kažeš “ne može”
Postoji i neprijatni deo priče: nisu svi u fazi života u kojoj je ovo izvodljivo. Ako radiš dva posla da bi platio stan i troškove, ako brineš o bolesnom članu porodice, ako ti dan traje praktično 14–16 sati, možda ti sada ne treba dodatni front u glavi. Bolje je da sebi iskreno kažeš: “Trenutno nemam prostor za ovo, hajde prvo da sredim osnovne stvari.”
S druge strane, ako možeš da “izgrebeš” sat vremena radnim danima i malo više vikendom, ako imaš podršku u kući da makar jedan deo obaveza podelite, onda ima smisla da uđeš u priču na duge staze – 12 do 18 meseci, ne 30 dana. To je već realna računica za prve ozbiljnije rezultate.
Na kraju, loptica je kod tebe. Nema gurua koji zna tvoj raspored bolje od tebe, ni kursa koji će magično da ti doda tri sata u danu. Uzmi papir, napiši kako stvarno izgleda tvoj tipičan dan, pa onda iskreno zaokruži gde možeš da iscediš tih svojih 60–90 minuta.
